Матерњи језик и лингвистичка екологија

програм стручног усавршавања

Језичка политика, лична и професионална стратегија очувања језика и писма

Језичка политика и планирање језика 

  Језичка политика је политика једног друштва у области језичке комуникације, тј. скуп ставова, принципа и одлука који одражава однос тог друштва према сопственом језику – вербалном репортоару и комуникацијском потенцијалу. Она је у надлежности друштвено-политичког одлучивања и претпоставља одабир лингвистичког кода који преузима статус званичног језика, лингвистичке форме и лексике одабраног језика, одабир језика који ће се користити као језици образовања (образовна језичка политика) и друга важна питања.

 Планирање језика је, опет, скуп конкретних мера у оквиру језичке политике, које се предузимају ради усмеравања језичког развоја. Планирање језика је више у домену језичких стручњака.

Језичком политиком могуће је трансформисати групни идентитет и утицати на језичко понашање и сам језиик. У светској историји савремених језика издвајају се три фазе језичке политике:

  1. Деколонизација и формирање националних језика је фаза у којој се земље ослобођене колонијалног ропства налазе пред основним питањима стандардизације свог језика, избору службеног језика и другим базичним питањима. Језичка политика је у служби модернизације и јачања државе. Честа појава у овој фази је била диглосија односно постојање два упоредна службена језика, од којих је један језик колонијалног поробљивача. Зато се, не без разлога, тврди да је колонијализам само замењен, а један од нових преобликованих водова неоколонијачизма јесте и лингвистички  империјализам.
  2. У другој фази тежиште се преноси на језичке и културне контакте и њиховим ефектима на економију, политику и друштво.
  3. Трећу фазу везујемо за нови светски поредак и постмодернизам. С једне стране имамо тежњу за светским језиком, с друге стварање нових језика; с једне стране имамо технолошки и цивилизацијски развој, с друге стране култура бледи; с једне стране имамо језичка права сврстана  основна људска права, с друге, опет, појаву да масовно нестају језици или су угрожени, најчешће зато што своје лингвистичко људско право говорници неће да користе. Лингвистичка екологија цвета, али језицима не цветају руже. 

Европски стратешки документи 

 Европа у савременом свету има посебну тзв. интерактивну језичку политику. Она се не заснива на билингвизму, по којем један светски језик служи за комуникацију са светом, а матерњи за идентификацију. Европски концепт језичке политике замишљен је као размена, сарадња, разумевање, уважавање и промовисање свих језика. То је наднационални концепт мултилингвизма, другачији од досадашњег и у другим деловима света популарног билингвизма. По мултијезичком концепту језици не постоје упоредо, а сваки за себе, при чему нема много преплитања међу њима, него су његови говорници повезани многим узајамним везама и деловањима. Тако бар пише у једном од првих стратешких докумената Савета Европе Заједнички европски референтни оквир за језике. Наднационална језичка политика коју препоручује и дефинише овај документ има и свој епистемолошку верзију за наставу: Заједнички европски оквир за учење, наставу и евалуацију живих језика. Овај документ садржи циљеве и исходе учења језика на сваком од степена усвојености, предлаже иновантне методе у изучавању језика, саветује учење два страна језика, препоручујући да то не буду само тзв. светски језици, него они који су битни за регију. Лингва франка никако није циљ ових докумената, па су у почетку састанци Савета Европе функционисали тако што се све преводило на свих 11 језика, колико их је у почетку било, чиме је ово тело желело да својим примером покаже да поштује принципе докумената које је усвојило. То се показало врло спорим и скупим, па је ускоро тзв. евроенглески, ипак, постао лингва франка и Савета Европе. Језичка стварност европских земаља такође је другачија. Најобичнији статистички подаци јасно говоре какав је проценат језичких компетенција савременог Европљанина:  41% Европљана говори енглески као страни језик; 19% говори француски, 10% немачки, 7% шпански и 3% италијански. Остали језици не достижу чак ни 1% укупне популације Европске уније! Кад томе додамо да чак и један „велики“ језик – француски спада у угрожене језике, угрожене од стране енглеског, постаје јасно да је стварност сасвим другачија од прокламоване. Свесни овакве стварности, Савет Европе доноси још један стратешки документ Смернице за развој образовних језичких политика у Европи у ком препоручују и упозоравају националне владе да своје језичке политике креирају у складу са европским концепцијама. 

 Додатни извор : Схема_европског_језичког_оквира

Упоредите прецизно дефинисане исходе за проучавање других језика, и владање ваших ученика сопственим матерњим језиком.

ДИСКУСИЈА: Критички протумачите цитат из образложења Европске комисије из 2002. и 2003. године. Колико је он добронамеран, и колико остварив? Како се остварује код нас? Изнесите своје процене о томе какве ставове имају све три интересне групе у образовању (родитељи, ученици, наставници) према мултилингвалној, наднационалној европској језичкој политици.

 „Европска унија развија друштво базирано на знању. Учење других језика унапређује опште когнитивне и метакогнитивне вештине, унапређује познавање сопственог Л1, као и вештину читања и писање и развија опште комуникативне вештине. Способност да се разуме и комуницира на различитим језицима тренутно је једна од основних вештина која је грађанима потребна уколико желе да активно учествују у европском друштву“  (The European Union is developing a society based upon knowledge. Learnign other languages improves general cognitive and metacognitive skills, reinforces understanding of one’s mother tongue, strenthens reading and writing and develops general communication skills. The ability to understand and communicate in other languages is now one of the basic skills rthat citizens need if they are to participate fully in European society.)

„Али лингва франка језици имају своја ограничења. Уколико би Европљани говорили само сопствени матерњи језик плус један лингва франка  језик, компаније, појединци и друштво губе. Компаније имају веће могућности да продају своје производе уколико говоре језик својих купаца; лингва франка не задовољава овај захтев. Грађани који се селе из једне државе чланице Уније у другу убрзо схватају да је познавање лингва франка недовољно уколико желе да се интегришу у локалну заједницу. И упркос чињеници да лингва франка помаже у базичним трансакцијама, право међусобно разумевање и признавање и прихватање других култура долази кроз директне контакте са људима из других земаља – уз покушаје да говоримо њихове језике.“  (But lingua francas have their limitations. If European citizens were only able to speak their mother tongue plus a lingua franca, companies, individuals and society would lose out .Business have more opportunities to sell their products if they speak the language of the customer; a lingua franca will not meet this need. Citizens who move to live in another Member State finda that a lingua franca alone is insufficient for them to integrate into the local community. And whilst a lingua franca may help with basic transactions, real mutual understanding and a rich appreciation of other cultures comes through direct contact with people in other countries – by attempting to speak their own language.)

 

Језичка политика у Србији

 Шта просечан говорник, лаик (није лингвиста) може закључити о језичкој политици у Србији на основу следећих, свима видних показатеља: Правопис из 1993. још увек говори о заједничком језику и два писма српског језика, иако се хрватски језик већ одвојио; свеске етимолошког речника и данас излазе као речник српско-хрватског језика; године 1995. и светски стандарди признају два посебна језика, као и њихова два писма, уз сваки језик његово традиционално писмо, али наши лингвисти покушавају да се другачије договоре; тек у новом ревидираном правопису (2010) признајемо оно што су око нас сви давно схватили: језик је српски, писмо му је ћирилица; устав је то и пре правописа дефинисао, али нема новог закона о службеној употреби језика и писма, који би устав допунио у свим неопходним ситницама; док се то не деси ћирилица ће можда и нестати, а језик нам се ионако изобличио у англосрпски; неки наши водећи лингвисти ниједну књигу нису објавили на ћирилици, а неки имају необјашњив порив да у свакој прилици, било о чему да говоре или пишу, баце једну рукавицу као изазов на двобој, подсећајући да је њихов матерњи језик српско-хрватски, а не српски (из ината); лингвисти модерне оријентације не пропуштају прилику да унапред утрну сваку акцију или иницијативу сређивања  језичког хаоса тако што стално подсећају на модерне лингвистичке концепте по којима се језик проучава са становишта шта све он може, а не рестриктивног начела шта се у њему не сме; туђим примерима јасне језичке политике путем доношења препорука, одлука, закона, путем медијске кампање као мерама очувања језика, подругујемо се, и пре самих тих држава предвиђамо знамо да су такви покушаји безуспешни јер се (нормативном) присилом могу изазвати само контраефекти; језик је жив организам и потребно га је пустити да се спонтано развија – чујемо на почетку или закључку сваке популарне лингвистичке расправе; као нико у Европи наш образовни систем има најмањи број часова матерњег језика и највећи број часова страних језика… Каква је то језичка политика?

Планирање језика

Стручна јавност, у чијој је надлежности планирање и оперативни део језичке политике, консолидовала се или бар покушала то да уради 1997. године, кад су нам осовне поставке – име језика и писмо, већ одредили међународни стандарди. Те је године, наиме, основан Одбор за стандардизацију српског језика. Одбор се бавио горућим проблемима српског језика и његовог односа са новим социо-политичким варијететима: хрватски, бошњачки (још није било црногосрског); питањима двојства (ћирилица и латиница, екавица и ијекавица); проблемима угрожености и чистоте српског језика. То је било довољно да у неким лингвистичким круговима Одбор прогласе  националистичким. Са смрћу председника тог Одбора Бранислава Брборића као да је стао рад Одбора. Како су неки лингвисти у одбор неукључени приметили, нико се не бави врло битним питањем иновативне методологије у проучавању српског језика и као матерњег, а камоли као страног језика, ни у Србији, ни у иностранству.  

О раду Одбора и радовима чланова Одбора постоји богата библиотека на порталу Растко: http://www.rastko.rs/filologija/odbor/index_c.html

 Шта у таквој ситуацији можемо учинити као говорници тог језика, и то као говорници са повећаним степеном одговорности јер радимо у образовању, с младим нараштајима?! Хоћемо ли чекати да нам држава декретима или, недајбоже, казнама за непримењивање постојећих аката и Устава, сачувају језик и писмо? Санкције које би пратиле непоштовање одређене језичке политике су врло непопуларне. У старом закону о службеној употреби језика и писма оне постоје само за непоштовање језичких права мањина, али не за непоштовање сопственог језика. Заиста је за један народ поразно ако држава санкцијама мора да га тера да правилно користи свој језик и писмо. С друге стране, ако језик схватимо као врсту саобраћања међу људима, онда као што у саобраћају одређени прописи и правила морају да се поштују или се санкционишу, онда пропис са санкцијом и у језику делује разумно. Судећи по ефектима санкција у саобраћају, врло брзо би се регулисали „појаси за спасавање“.

 Земље, попут Француске, које прописима и санкцијама за кршење прописа регулишу и остварују своју националну језичку политику, имају релативног успеха, али ни близу ономе што су очекивале. Врло је важно приметити да се скуп таквих мера никада не ограничава само на језик, него се односи на културу уопште. У Француској су мере које прописују јавно коришћење језика праћене, рецимо, и једном таквом одлуком каква је обавеза радио-станица које су добиле националне фреквенције, да морају неговати француску шансону.

У излиставању разлога и начина за одумирање језика приметили смо и један који је унутрашње природе и тиче се незаинтересованости говорника за свој језик. У проценама који језици имају шансе за опстанак на првом месту, иза тзв. великих, јесу они чији су говорници високо мотивисани да га сачувају. Савремени свет нас учи новим техникама и вештинама како да остварујемо своје идеје, како да планирамо своје акције, покрећемо грађанске иницијативе итд. На легалан и демократски начин.

 

Лични анагажман и професионална одговорност

Задатак за групни рад – 5? разлога због којих је мој језик угрожен и 5 начина да га сачувам 

 Наш задатак је следећи. Поделићемо се у групе по истоветном матерњем језику, са четворо до петоро чланова у свакој групи. Свака група добија табелу са две колоне коју треба да попуњава. У прву колону договарањем уноси један конкретан и очигледан пример из живота који схвата као претњу и разлог за одумирање свог језика или писма. Одмах поред, у 2. колону унеће свој предлог како да се он превлада, тј. записаће меру превазилажења тог проблема, односно те болести језика.

ВАЖНО! Ако смо закључили да националне институције и важни појединци проблем не желе или не могу да реше, нећемо уносити оне мере које не укључују наш ангажман, лични и професионални. Ми сами можемо да утичемо својим примером, својом наставном праксом и својим животом на, ако не решење проблема, оно на његово освешћивање.

Пошто напишемо први проблем и меру за његово смањење или решење, шаљемо свој лист следећој групи, а примамо од претходне групе њихов лист. На тај нови лист уписујемо следећи пример и предлог за разрешење, трудећи се да не буде сличан као већ написан од претходне групе. То понављамо онолико пута колико има листова које у круг добијамо, што зависи од броја група.

Овде преузмите формулар са табелом који свака група добија, попуњава и шаље следећој.

Извештавање и анализа резултата

Пошто све групе допишу листе добићемо дијагностичку листу болести језика са прописаним лековима свакој од њих. Групе извештавају читајући прво само уочене  “болести” језика. Водитељи их сажето бележе, разврставајући их у унапред спремљене категорије различитих разлога и начина одумирања језика. Они су приказани у доњој табели:

РАЗЛОЗИ ПРИМЕРИ
економски у име економског напретка и освајања тржишта фаворизује се неки други језик или писмо (називи производа, фирми и сл)
демографски нестају говорници (бела куга, миграције из било којих разлога)
политички прикривени или отворени смишљени притисци са стране или изнутра да се језик или писмо постепено замене, униште, раслоје (цепкање држава и подела истог језика на нове, немогућност да га користите у администрацији, штампи, скупља штампа и услуге на том писму или језику итд)
психолошки негативан лични став према сопственом језику (заостао, непрецизан, мали и сл)
институционални одсуство подршке и регулативе, законске и научне, опстанку језика и писма
статусни жеља да се изгради лични друштвени престиж у сопственој земљи или у земљи где смо мањински народ или странци и као такви грађани другог реда; жеља да се докажемо у друштвеној групи која има негативан став према сопственом језику
нешто друго неосвешћеност, незнање

 Након разврставања свих разлога у неку од понуђених категорија разлога за одумирање или смрт језика, читају се анализирају предложене мере спашавања, оживљавања односно  “лечења” свог језика.

Лингвоцид и лингвосуицид

Све уочене “болести” језика можемо даље етикетирати на један од два начина, у зависности од тога да ли је побуда за огрешење о сопствени језик унутрашње или спољне природе; да ли је у нашој моћи или ван ње; односно да ли смо сами одговорни за статус свог језика или је „кривац“ спољашњи. Етикетирањем сваког од разлога или бар категорија, сазнаћемо и колики утицај можемо имати на побољшање ситуације и заустављање процеса одумирања. Уколико су разлози спољни говоримо о лингвоциду. Ту је наша одговорност мања, а моћ да се нешто промени врло нејасна и неизвесна. Уколико су разлози унутрашњи, наша је одговорност велика, а самим тим од нас зависи и промена постојећег стања.

Ако наведене категорије разлога етикетирамо на тај начин, добијамо следећу ситуацију:

 ЛИНГВОЦИД: демографски, политички, институционални

ЛИНГВОСУИЦИД: економски, психолошки, статусни

 Кад погледамо у којој категорији смо имали највише појединачних примера, лако долазимо до закључка да ли смо као говорници тог језика сами одговорни за одумирање језика, или нешто споља, изнад нас.

Притом, ваља имати у виду да у савременом друштву постоје загарантована људска права, грађанске и друге иницијативе, те да ниједну препреку не можемо схватити као фаталност на коју не можемо утицати. Сетимо се примера Бугара, који су поднели захтев савету Европе у којем наводе да је ћирилица у мобилној телефонији скупља, што представља вид дискриминације. Ни незаинтересованост домаћих институција или стручне јавности не може бити изговор за препуштање. Увек се неке иницијативе, преко струке, скупштине итд. могу предузети. Дакако, и еколингвисти кажу, далеко је лакше изаћи на крај са спољним притисцима, него са унутрашњом мотивацијом говорника.

 Уколико не спадамо у ред говорника који имају негативан став према сопственом језику, дакле, не кумујемо лингвосуициду, онда имамо далеко више могућности да заштитимо и очувамо свој језик од одумирања.

Рецимо, колико нас зна да више од десет година постоји Друштво за заштиту ћирилице Ћирилица, која предузима низ акција да испита, заштити и сачува своје писмо од нестанка. Јесте парадоксално да у једној држави, којој је по Уставу званично службено писмо ћирилица, мора да постоји удружење грађана и стручњака, које га штити од нестанка, али је и вид грађанске и појединачне борбе против нестанка. У листи веб-сајтова је и блог  београдског повереника овог удружења, изјаве за медије председника Друштва Драгољуба Збиљића. Друштво организује и научне скупове и бори се на све демократске начине за очување писма српског језика.

На сличан начин могуће су грађанске иницијативе да се закон о службеној употреби језика и писма усклади са Уставом РС. Закон о службеној употреби језика и писма налази се у  листи закона и институција на овом простору.

Наш ангажман и борба могу се свести на лични и професионални живот, што није мало. Еколингвисти тврде да преношење одговорност за очување језика младим нараштајима јесте најделотворнији вид борбе против катастрофе која се спрема човечанству.

 

ЈЕЗИЧКА ИГРА: Етикете и рекламне поруке за очување језика

Језик, односно способност не само да артикулисано говоримо, него да стварамо нове речи, чини нас најсавршенијим бићима. Најлакше је преузети од другог већ створено. Стваралачка снага једне заједнице мери се и богатством њеног језика. За одсуство те снаге и намерног затирања сопственог језичког наслеђа (стваралачке снаге предака) и протеривање других језика употребили смо два стручна термина без превођења: лингвосуицид и лингвоцид, што се врло лако може превести на наш језик као језичко самоубиство и језичко убиство. Иако етикетирање није лепо, ми смо одређене узроке нестајања и одумирања језика прозвали или једним или другим изразом: лингвоцидом или лингвосуицидом.

У овој језичкој игри сковаћемо нове речи или изразе које ће нам послужити као лепа, позитивна етикета (налепница) за појаве, начине и технике супротне лингвоциду и лингвосуициду. То су оне појаве, технике и активности које смо као предлоге износили у доношењу стратегије за очување свог језика и писма.

У коментарима се укључите у језичку игру смишљања етикета, реклама које би кратко преносиле ваше поруке о начинима оживљавања и чувања свог језика, као што су изрази лингвоцид и лингвосуицид поручивале начине одумирања. Ваша порука може бити духовит квазинаучан термин (пародија на љубитеље страних речи, какве су и саме речи лингвоцид и лингвосуицид), може самосвојна искована реч (калк), може неки израз који опомиње или увлачи у игру. Примера ради, пре пар година подмладак Дрштва за заштиту ћирилице направио је печате којима је по тротаорима остављао поруку следеће садржине: Не гази ћирилицу! Ефикасно и опомињуће, а маштовото!

Речи и изрази које смишљамо или оживљавамо ваљало би да буду на српском језику или бар одомаћене речи. Али, можемо направити и пародију на језичку праксу код нас, па конструисати какав незгодан квазинаучан израз, по опробаној лошој пракси позајмљивања страних речи (латинске, енглеске, зашто да не и кинеске и речи других). Будите ствараоци, будите духовити.

 

2 responses to “Језичка политика, лична и професионална стратегија очувања језика и писма

  1. Биљана Лукић 24. мај 2012. у 13:57

    Србија нема два лица – само ћирилица.

    „Данас мајко жениш свога сина…“ на ЋИРИЛИЦИ.

    Тридесет ћириличних слова нису за COOLовна.

  2. Биљана Лукић 24. мај 2012. у 14:02

    Незаинтересованост наставника и ученика за очување српског језика и писма.

    Представићу најважније делове лекција са овог семинара на наредној седници Наставничког већа. Предложила бих члановима Стручног већа за српски језик да на огласној табли истакну најчешће неправилности у говору, а са наставницима ликовне културе бих организовала конкурс за најлепше слово ћирилице.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: