Матерњи језик и лингвистичка екологија

програм стручног усавршавања

Снага емоција и идентификације

Лингвисти диљем света тврде да јавност показује живо интересовање за језичке емисије, знатижељу за језичке теме и проблеме сопственог језика, за особености локалног говора, за порекло топонима и властитих имена… Свесни тога, народи који имају јасно дефинисану језичку политику, користе две врсте медија да приближе језичке проблеме најширем кругу говорника. Постоје редовне језичке рубрике у најпопуларнијим новинама, емисије и језичким темама, чак и свакодневно, и њихова гледаност потврђује да спадају у круг популарних тема.

Ученици, по правилу, не воле наставу језика, јер им је прва асоцијација граматика и правопис. Истраживања показују да нешто више воле контактну наставу страног језика у којој се матерњи и страни језик непрестано посматрају у међусобном контакту. Дакле, контактна језичка култура, која је зацртана и у европским језичким смерницама, заиста годи ученицима. Такође, ма колико њихова функционална знања била танка, воле да се баве туђим грешкама, да истражују медије, анализирају рекламе, јавне натписе; воле да чују занимљиве приче о пореклу речи, зачудне приче из историје језика које их и засмејавају и дирају…  То расположење за опште језичке теме, прагматични приступ језику, можемо искористити у раду с ученицима, али и са својим ширим окружењем.

 

 Од уметности злоупотребљена два папагаја 

 Извесну свест о еколошким проблемима човечанство већ има. Донекле је развијена и одговорност за очување средине. Свест о језику и потреби очувања језика, ни издалека није тако развијена. Искуство показује да развијању те свести нимало не доприносе информације. Много је делотворније пробудити емоције, а то, пре свега, значи служити се свом видовима уметности. Рећи неком информацију да је истраживач Александар фон Хумболт, тражећи извор реке Ориноко, 1801. године наишао на групу карипских Индијанаца, који су таман побили све припаднике суседног племена, тако да су остала само два папагаја, која су знала неколико речи побијеног племена, историјски је куриозитет, али се ће ретко кога дирнути, уколико се исприча као најобичнија информација. Али, ако се прича води тако да се прво посети изложба извесне професорке вајарства Рејчел Бервик, која је два века након овог догађаја, пројектовала кавез у који је ставила два амазонска папагаја, која је обучила да изговоре баш те речи заувек несталог племена, изазваће велику знатижељу услед бозарности перфомансне изложбе. У тој знатижељи сазнаћемо какве су то речи, и како ми за њих данас знамо кад језик побијених Индијанац није био записан – забележио их је Александар фон Хумболт, мада се на месту злочина или геноцида, уопште није нашао тим поводом. Забележио их је плачући над судбином једног заувек несталог племена, а с њим и њиховог језика. Но, причи није крај. Бизарна изложба у нашем времену узбуркала је страсти па су се подигла друштва за заштиту животиња и ретких птица, упирућу се да докажу како су папагаји злоупотребљени. Смешно, заиста! У том контексту, кад у причи већ увелико учествујемо, изрећи информацију да то није једини геноцид на тим просторима, и да језички геноцид још увек траје по целом свету – да сваке друге седмице умре по један језик, неће никог оставити равнодушним. Језици немају друштва за заштиту, а разноликост језика за одржање људске интелектуалне историје, важна је бар колико и одржање амазонске врсте папагаја. Уколико у таквом тренутку позовете оне који слушају на оснивање друштва за заштиту језика, засигурно би било оних који би се јавили. Било би, вероватно, и оних који би и такав метафоричан говор прогласили манипулацијом, али вреди ризиковати. 

Узгред буди речено, друштва, академије, институти за заштиту или оживљавање најугроженијих језика у појединим деловима света постоје. Највише их је у Јужној и Северној Америци.

Крајем прошлог века популарна група Manic Street Prechers из Велса рекламу за свој нови албум исписала је  старим велшким језиком. Чланови групе не говоре велшки, као ни највећи број Велшана, али су новинарима објаснили да су желели да учине нешто за Велс јер су поносни на своје велшко порекло. Но, јавио се један дежурни полицајац традиције и установио да су нека слова тј. речи неправилно написане. То је утицало на младе да се заинтересују за свој нестали језик, више од свих факултативних часова, и стајући у одбрану својих идола, бранили и један другачији приступ традицији. Није ли и код нас Штулић, таман пред грађанске ратове, исписао назив једног свог албума глагољицом, показујући нам свима шта је било пре свих наших подела, и да писмо томе ништа није криво.   

 

Снага емоција са снагом аргумената  

 Снага емоција је делотворнија од све речитости аргумената. У евентуалним акцијама с ученицима, као и с људима, потребно је рачунати на то. Емоције и субјективан доживљај су везане за онај симболични, ирационални слој језика, за идентификацију, осећај припадности и кроз простор и кроз време. Зато ни не можемо рационално објаснити зашто неки говорници успевају да сачувају свој језик и поред изузетно неповољних услова. Имају изузетно наглашен субјективно-емотивни став према свом језику, једини је одговор.  

По истом рецепту, можемо наћи прегршт примера у историји српског језика, који могу да дирну, посраме, изазову емпатију, одговорност, љубав, инспирацију. Занимљиво, низ страдалничких прича везан је за ћирилицу. Ако хоћемо страдалну причу ето нам удеса Петра Зимоњића, однедавно уврштеног у ред светитеља. Када је у мају 1941. митрополиту дабро-босанском Петру Зимоњићу усташки повереник фратар Божидар Брале  наредио да се од тог дана не сме користити ћирилица и да се сви печати промене на латиницу, митрополит му је одговорио: Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата. Осим тога, рат није завршен. То је био повод да усташки агенти ухапсе митрополита, муче га, те је скончао у неком логору или јами.

Ако ћемо причу која ће нас постидети прошетаћемо се Сајмом технике 1996. године. У  Београду је те године, након дугогодушње изолације, излагало, поред домаћих фирми, и неколико страних.  Домаћи произвођачи, сви су листом своје фирме исписали латиницом. Једино је Горење исписало своју рекламу ћирилицом. Парадокс можемо тумачити свакојако, али не верујем да су Словенци мислили да смо толико неписмени и примитивни па да не знамо латиницу, нити  толико уплашени од претпоставке да смо искључиви и фашисоидни па ћемо их вратити или напасти због латинице. Пре ће бити да су пословни толико да поштују  законе домаћина; толико културни да поштују културу другог, и кад је чист посао у питању. А шта смо ми мислили, чиме смо били вођени кад смо у сопственој земљи све своје фирме исписали туђим писмом, а неке и туђим језиком?

Пре неколико година један од оних „фешн-викова“ био је изузетно занимљив, не само зато што је у питању била Верица Ракочевић, него што је тема модне ревије (модна ревија је, ваљда, значење тог „вика“) била наша стара писменост и стара култура. На модернизованим костимима који опонашају костиме средњовековне властеле, модеран човек могао је препознати и сав сјај и све симболе једног колектива, звали га ми народом, нацијом или етницитетом. Занимљиво би било уз такав један тежак и пун костим ставити оне популарне јапанске тунике са јапанским словима и бордурама на лаганој свили и посматрати их објективно, колико је то могуће, а потом изазвати и субјективне ставове: шта осећа Јапанац који тунику ствара, шта ја док је на другом крају света носим; шта осећам ако носим своје симболе на својим материјалима, шта може осетити странац који обилази Србију и купи такав комад тканине или гардеробе?!

Можемо отворити страницу неког арапског веб-сајта, затим грчког, па кинеског, хрватског, бугарског, македонског, па српског… Како су писани? Зашто ли је нама тежа ћирилица на рачунару, него Кинезима њихово писмо?

Од таквих и сличних емотивно-симболичких мотивација најмање што може да настане су литерарни састави. Могу настати конкурси за платна с мотивима нашег писма или са најлепшим речима; нови ћирилични фонтови; нацрти за необичне матурске хаљине; рекламни плакати за буђење језичке свести суграђана; предлози нових назива накарадно исписаних фирми по граду; стрип с најсмешнијим медијским порукама…

Примена у раду с ученицима

 За наставнике језика и уметности,  претпостављамо, неће бити тешко да смисле и нове и другачије идеје за рад с ученицима, али је језик, видели смо, одговорност свих говорника. Осим за рад учитеља и наставника језика на часовима и ван наставе, навели смо идеје које могу послужити и  наставницима ликовног, дизајна, информатике и других предмета, у њиховим настојањима да међу младим нараштајима популаришу и развијају љубав и одговорност за очување и неговање свог језика и писма. Један пример , који су наставници досада урадили, заслужује да се помене.

Реч је о наставници математике, која је лекцију осне симетрије и вежбе које јој следе, урадила тако што су ученици утврдили колико су симетрична ћирилична слова, у складу са античким поимањем лепог (симетричног). То исто ученици су урадили са латиницом и грчким алфабетом и утврдили да је ћирилица међу њима најсиметричнија.

Ток_радионице_за_ученике

Плакат_за_доцртавање 

Идеје_за_рад_с_ученицима 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: