Матерњи језик и лингвистичка екологија

програм стручног усавршавања

Краљево

25-26. децембар 2010.

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

 

Снага емоција и идентификације

Лингвисти диљем света тврде да јавност показује живо интересовање за језичке емисије, знатижељу за језичке теме и проблеме сопственог језика, за особености локалног говора, за порекло топонима и властитих имена… Свесни тога, народи који имају јасно дефинисану језичку политику, користе две врсте медија да приближе језичке проблеме најширем кругу говорника. Постоје редовне језичке рубрике у најпопуларнијим новинама, емисије и језичким темама, чак и свакодневно, и њихова гледаност потврђује да спадају у круг популарних тема.

Ученици, по правилу, не воле наставу језика, јер им је прва асоцијација граматика и правопис. Истраживања показују да нешто више воле контактну наставу страног језика у којој се матерњи и страни језик непрестано посматрају у међусобном контакту. Дакле, контактна језичка култура, која је зацртана и у европским језичким смерницама, заиста годи ученицима. Такође, ма колико њихова функционална знања била танка, воле да се баве туђим грешкама, да истражују медије, анализирају рекламе, јавне натписе; воле да чују занимљиве приче о пореклу речи, зачудне приче из историје језика које их и засмејавају и дирају…  То расположење за опште језичке теме, прагматични приступ језику, можемо искористити у раду с ученицима, али и са својим ширим окружењем.

 

 Од уметности злоупотребљена два папагаја 

 Извесну свест о еколошким проблемима човечанство већ има. Донекле је развијена и одговорност за очување средине. Свест о језику и потреби очувања језика, ни издалека није тако развијена. Искуство показује да развијању те свести нимало не доприносе информације. Много је делотворније пробудити емоције, а то, пре свега, значи служити се свом видовима уметности. Рећи неком информацију да је истраживач Александар фон Хумболт, тражећи извор реке Ориноко, 1801. године наишао на групу карипских Индијанаца, који су таман побили све припаднике суседног племена, тако да су остала само два папагаја, која су знала неколико речи побијеног племена, историјски је куриозитет, али се ће ретко кога дирнути, уколико се исприча као најобичнија информација. Али, ако се прича води тако да се прво посети изложба извесне професорке вајарства Рејчел Бервик, која је два века након овог догађаја, пројектовала кавез у који је ставила два амазонска папагаја, која је обучила да изговоре баш те речи заувек несталог племена, изазваће велику знатижељу услед бозарности перфомансне изложбе. У тој знатижељи сазнаћемо какве су то речи, и како ми за њих данас знамо кад језик побијених Индијанац није био записан – забележио их је Александар фон Хумболт, мада се на месту злочина или геноцида, уопште није нашао тим поводом. Забележио их је плачући над судбином једног заувек несталог племена, а с њим и њиховог језика. Но, причи није крај. Бизарна изложба у нашем времену узбуркала је страсти па су се подигла друштва за заштиту животиња и ретких птица, упирућу се да докажу како су папагаји злоупотребљени. Смешно, заиста! У том контексту, кад у причи већ увелико учествујемо, изрећи информацију да то није једини геноцид на тим просторима, и да језички геноцид још увек траје по целом свету – да сваке друге седмице умре по један језик, неће никог оставити равнодушним. Језици немају друштва за заштиту, а разноликост језика за одржање људске интелектуалне историје, важна је бар колико и одржање амазонске врсте папагаја. Уколико у таквом тренутку позовете оне који слушају на оснивање друштва за заштиту језика, засигурно би било оних који би се јавили. Било би, вероватно, и оних који би и такав метафоричан говор прогласили манипулацијом, али вреди ризиковати. 

Узгред буди речено, друштва, академије, институти за заштиту или оживљавање најугроженијих језика у појединим деловима света постоје. Највише их је у Јужној и Северној Америци.

Крајем прошлог века популарна група Manic Street Prechers из Велса рекламу за свој нови албум исписала је  старим велшким језиком. Чланови групе не говоре велшки, као ни највећи број Велшана, али су новинарима објаснили да су желели да учине нешто за Велс јер су поносни на своје велшко порекло. Но, јавио се један дежурни полицајац традиције и установио да су нека слова тј. речи неправилно написане. То је утицало на младе да се заинтересују за свој нестали језик, више од свих факултативних часова, и стајући у одбрану својих идола, бранили и један другачији приступ традицији. Није ли и код нас Штулић, таман пред грађанске ратове, исписао назив једног свог албума глагољицом, показујући нам свима шта је било пре свих наших подела, и да писмо томе ништа није криво.   

 

Снага емоција са снагом аргумената  

 Снага емоција је делотворнија од све речитости аргумената. У евентуалним акцијама с ученицима, као и с људима, потребно је рачунати на то. Емоције и субјективан доживљај су везане за онај симболични, ирационални слој језика, за идентификацију, осећај припадности и кроз простор и кроз време. Зато ни не можемо рационално објаснити зашто неки говорници успевају да сачувају свој језик и поред изузетно неповољних услова. Имају изузетно наглашен субјективно-емотивни став према свом језику, једини је одговор.  

По истом рецепту, можемо наћи прегршт примера у историји српског језика, који могу да дирну, посраме, изазову емпатију, одговорност, љубав, инспирацију. Занимљиво, низ страдалничких прича везан је за ћирилицу. Ако хоћемо страдалну причу ето нам удеса Петра Зимоњића, однедавно уврштеног у ред светитеља. Када је у мају 1941. митрополиту дабро-босанском Петру Зимоњићу усташки повереник фратар Божидар Брале  наредио да се од тог дана не сме користити ћирилица и да се сви печати промене на латиницу, митрополит му је одговорио: Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата. Осим тога, рат није завршен. То је био повод да усташки агенти ухапсе митрополита, муче га, те је скончао у неком логору или јами.

Ако ћемо причу која ће нас постидети прошетаћемо се Сајмом технике 1996. године. У  Београду је те године, након дугогодушње изолације, излагало, поред домаћих фирми, и неколико страних.  Домаћи произвођачи, сви су листом своје фирме исписали латиницом. Једино је Горење исписало своју рекламу ћирилицом. Парадокс можемо тумачити свакојако, али не верујем да су Словенци мислили да смо толико неписмени и примитивни па да не знамо латиницу, нити  толико уплашени од претпоставке да смо искључиви и фашисоидни па ћемо их вратити или напасти због латинице. Пре ће бити да су пословни толико да поштују  законе домаћина; толико културни да поштују културу другог, и кад је чист посао у питању. А шта смо ми мислили, чиме смо били вођени кад смо у сопственој земљи све своје фирме исписали туђим писмом, а неке и туђим језиком?

Пре неколико година један од оних „фешн-викова“ био је изузетно занимљив, не само зато што је у питању била Верица Ракочевић, него што је тема модне ревије (модна ревија је, ваљда, значење тог „вика“) била наша стара писменост и стара култура. На модернизованим костимима који опонашају костиме средњовековне властеле, модеран човек могао је препознати и сав сјај и све симболе једног колектива, звали га ми народом, нацијом или етницитетом. Занимљиво би било уз такав један тежак и пун костим ставити оне популарне јапанске тунике са јапанским словима и бордурама на лаганој свили и посматрати их објективно, колико је то могуће, а потом изазвати и субјективне ставове: шта осећа Јапанац који тунику ствара, шта ја док је на другом крају света носим; шта осећам ако носим своје симболе на својим материјалима, шта може осетити странац који обилази Србију и купи такав комад тканине или гардеробе?!

Можемо отворити страницу неког арапског веб-сајта, затим грчког, па кинеског, хрватског, бугарског, македонског, па српског… Како су писани? Зашто ли је нама тежа ћирилица на рачунару, него Кинезима њихово писмо?

Од таквих и сличних емотивно-симболичких мотивација најмање што може да настане су литерарни састави. Могу настати конкурси за платна с мотивима нашег писма или са најлепшим речима; нови ћирилични фонтови; нацрти за необичне матурске хаљине; рекламни плакати за буђење језичке свести суграђана; предлози нових назива накарадно исписаних фирми по граду; стрип с најсмешнијим медијским порукама…

Примена у раду с ученицима

 За наставнике језика и уметности,  претпостављамо, неће бити тешко да смисле и нове и другачије идеје за рад с ученицима, али је језик, видели смо, одговорност свих говорника. Осим за рад учитеља и наставника језика на часовима и ван наставе, навели смо идеје које могу послужити и  наставницима ликовног, дизајна, информатике и других предмета, у њиховим настојањима да међу младим нараштајима популаришу и развијају љубав и одговорност за очување и неговање свог језика и писма. Један пример , који су наставници досада урадили, заслужује да се помене.

Реч је о наставници математике, која је лекцију осне симетрије и вежбе које јој следе, урадила тако што су ученици утврдили колико су симетрична ћирилична слова, у складу са античким поимањем лепог (симетричног). То исто ученици су урадили са латиницом и грчким алфабетом и утврдили да је ћирилица међу њима најсиметричнија.

Ток_радионице_за_ученике

Плакат_за_доцртавање 

Идеје_за_рад_с_ученицима 

Стори о српском ленгвиџу

Српски језик спада у језике са неумереним, неодмереним и, најчешће, погрешним коришћењем енглеског језика у сопственом. Ево неколико комичних примера из књиге Мила Медића Обмане и заблуде бранитеља страних речи:

  • Морала сам да бејбиситујем снајкину децу.
  • Тетка ду ју хев приглавке?
  • Немој да вокаш догове по грасу.
  • На трећи лајт скрени рајт.

 

 Стручна терминологија

 У свакодневном језику нам овакав језик делује смешно, али је јавни говор такође презасићен страним речима, али то сматрамо научним, не знајући да постоје државе које се за чистоћу и развој свог језика брину чак и тако што се и медицинска терминологија мора преводити на свој језик. Ево примера да то није немогуће ни у српском језику:

  • Латентне инфекције вирусом перзистирају у коинциденцији са хуморалним дисбалансом = Могуће заразе вирусом остају у случају поремећаја равнотеже течности.
  •  Клиничка презентација сугерира дијагнозу гастритиса или пептичког улкуса пре него неоплазме = Клиничка слика указује на дијагнозу запаљења желуца или чира пре него израштаја, израслине.
  •  Зону некрозе карактерише термичка денатурација протеина, са васкуларном коагулацијом у дијаметру до 1 мм = Подручје изумирања одликује топлотна разградња беланчевина са згрушавањем крвних судова у промеру до 1 мм.

Код нас се, на жалост, сматра да нисте довољно учени уколико не користите стручну терминологију без превода и одомаћивања (адаптације) преузетих стручних речи. Замислите која би олакшица била болеснима када би своје дијагнозе, које увек звуче застрашујуће услед неразумевања, и сами могли да разумеју. Или, како би рачунаре далеко лакше користили и разумевали начин функционисања да добију стручну треминологију преведену или бар одомаћену. 

 

Феномен културних грешака

 Како лингвистички контакти лако прерастају у лингвистичке конфликте најбоље показује феномен тзв. културних грешака. Познавање и коришћење других језика, страних, и богаћење свог језика позајмљеницама из других језика је чин личног напретка човека и чин напретка и отворености једне културе. Али, ако га стихијски користи у бити некултуран човек, полуинтелигент, он често чини тзв. КУЛТУРНЕ ГРЕШКЕ којима скрнави свој језик и културу, једнако колико и културу и језик којим се тобоже у свом напретку служи.

Културне грешке настају кад се у једном језику примењују језичка средства другог језика на начин који је стран једном од тих језика. Зовемо их културним, а не правописним, граматичким или стилским грешкама, јер показују недостатак ширих представа о култури језика, било свог било страног. Да би се културне грешке избегле, није довољан само билингвизам тј. солидно познавање оба језика, него и познавање обе културе, тј. уместо билингвизма бикултурализам.

 

Културне грешке дешавају се на свим нивоима језика

  1.  на нивоу писања:  преузимају се слова из енглеске латинице кад се пише хрватском латиницом, чак и српском ћирилицом (еxpres restoran); пише се у оригиналу, не поштујући норме српског језика (e-mail, i-mail уместо имејл); не поштују се правописна правила (2. Маја у 19:30 уместо 2. маја у 19.30), СD уместо це-де…
  2. на нивоу изговора: пи-ер (publik relation) уместо пр, ди-џеј, боинг 7-6-7 уместо боинг 767
  3. на нивоу граматике: гласови за и против, пре и после састанка, контактирати шефа кабинета уместо гласови за и гласови против, пре састанка и после састанка, контактирати с шефом кабинета…
  4. на нивоу семантике: акција наспрам распродаја; трибунал наспрам суд; тендер наспрам конкурс; мониторинг наспрам праћење; ауторизовани дилер наспрам овлашћеног продавца; паралелна употреба домаће и стране речи с истим значењем: обука и тренинг, лоциран и пронађен; имплементација и примена, колаборација и сарадња…
  5. на нивоу прагматике: Могу ли да вам помогнем уместо Изволите; Моје име је уместо Зовем се, ја сам… Мислите о томе уместо Размислите; Забрањено пушење уместо Не пушите

Када су  англицизми неоправдани, а када оправдани? 

сасвим неоправдани:

  • када већ постоји одговарајућа српска реч: менаџмент (пословодство, руководство, управљање), имплементација (домаће спровођење, примена одомаћена реализација), хармонизација (усклађивање, усаглашавање), борд (одбор), кастинг (аудиција), картриџ и погрешне варијанте кетриџ, кертриџ (патрона, касета), фан (обожавалац), трафикинг (трговина људима), пасворд (лозинка, шифра), порт (утичница), рибон (трака), кулер (вентилатор, хладњак), дестинација (одредиште)…
  • статусни термини: вау, супер, фенси, аут, ин, кул, океј, екстра…

неоправдани

  • када се може превести: хендаут (изручак),  принтер (штампач), кол-центар (позивни центар), опен деј (отворени дан), билборд (рекламни пано), инклузија и ол-инклузиве (укључење, свеукључујући)

условно оправдани

  • када нуди лакше и брже изражавање: ПР за службу за односе с јавношћу, сцифи или СФ за научну фантастику, хајфај за високу верност, хорор-филм за филм страве и ужаса, курикулум за наставни план и програм, афтершејв за лосион после бријања, бичволеј за одбојку на песку…

оправдани

  • када уноси нову нијансу значења у систем српског језика: вокмен (није исто што и касетофон), бејбиситерка (није исто што и дадиља), хамбургер (није што и пљескавица), лаптоп (рачунар), дисплеј (није исто што и екран), дил (није исто што и договор, споразум), ђус (није исто што и било који сок)…

сасвим оправдани

  • када уноси потпуно ново значење у систем српског језика: џетсет, таблоид, интернет, евергрин, микрочип, бестселер, модем, скенер, тонер, мобилни, камкордер, факс…

 

 

ЗАДАТАК ЗА РАД У ПАРУ – Наведите што више примера:  

  1. лингвистичких контаката – неизбежних утицаја једног језика на други, који је такав да на тај језик утиче позитивно: развија га и обогаћује
  2. лингвистичких конфликата – непожељних утицаја једног језика на други који утичу тако шта тај језик разарају, замењују и постепено заузимају његово место.  

 

Информатичка терминологија

 Наука у којој се у последњој деценији највише преузимају стручни термини, јер је у наглом развоју, јесте информатика. Нагли развој ове науке и примена рачунара у свим сферама живота служи као изговор да се стручна терминологија прихвата, не поштујући језичка правила. Она се готово редовно наводи у оригиналу (енглеском), често погрешно. Не постоје ни покушаји да се преведу чак ни оне речи које постоје у српском језику па се тако, примера ради, документ принта или принтује (штампа) и сејвира (чува, памти), иако постоје одговарајуће речи у српском језику. Сам термин рачунар, убеђују нас “стручњаци”, није исто што и компјутер. Хрватима не смета да га зову рачунало и да сви знају да је то направа која није само за рачунање тј. математичке операције. У свему томе најгоре је што се у пракси најчешће дешава да нити се реч правилно пише у оригиналу, нити се преведе, нити одомаћи, па настају ругобатни хибриди као што је врло фреквентан термин електронске поште или имејла (Шипка, Клајн: и-мејла) који се најчешће не пише ни на српском, ни на енглеском, него нешто између: I-mail, наспрам енглеског E-mail. Уза све то, иако је то наука која нагло напредује и све су мање препреке да се користи писмо српског језика –ћирилица, у свакодневној употреби и даље се највише пише латиницом и то неком непостојећом: није ни хрватска, јер нема дијакритичке знаке, а није ни енглеска, јер не користи сва слова енглеске латинице. 

Преведи или одомаћи

 Кад све то саберемо, произилази да је нова наука дошла да сломи здрав разум  и учини нас информатички писменим, а језички потпуно неписменим. А то није, нити сме бити циљ ниједне науке, а камоли општег напретка. Шта нам ваља чинити са стручном терминологијом из области информатике? Нити је она компликованија од стручних термина других наука, нити иједна наука сме да накази језик и културу зарад свог развоја. У српском језику постоји вишевековна нормирана пракса да се стране речи преводе уколико је то могуће; ако не, оне се преузимају и одомаћују. Одомаћивање подразумева писање онако како читамо (фонетски) и усклађивање са сопственим фонетским системом (ако је, рецимо, сугласнички скуп немогуће изговорити без тешкоћа, допуштено је убацивање једног самогласника; или, полугласи из страних језика замењују се нашим самогласницима). Да не би било забуне, увек се преузета реч може написати изворно у загради. Ништа једноставније од тога. Природно, на српском пишемо ћирилицом, у оригиналу – писмом језика из ког је реч преузета.  

ВЕЖБА: Будите писмени у сваком погледу: и букварски и информатички!

Рачунарска (не)писменост_стручна терминологија

Проверимо колико поштујемо норме и дух сопственог језика у стручној рачунарској терминологији.

 

Угроженост писма – српске ћирилице

Уз проблем нестајања језика јављају се и други сепаратни облици као што је угрожавање националног писма. По лингвистима српски језик не спада у најугроженије језике, засада, јер његових говорника има око дванаест милиона. Но, парадоксално, они сами не користе своје писмо, те је оно угрожено. Разлози за угроженост српског писма у блиској прошлости се могу наћи у државном, планском и свесном минимизирању ћирилице у време заједничког српскохрватског језика, али данас заиста представља парадокс да га сами корисници не користе, као и то што држава ништа не предузима, чак ни после новог Устава, по ком је ћирилица једино службено писмо. Још је парадоксалније да неки стручни пројекти, започети у време заједничког језика, излазе код нас и даље као српскохрватски (етимолошки речник српскохрватског језика), а кад не пише тако, онда, као у време отвореног прогона српског језика, аутори зазиру од помињања назива српског језика, па пишу – наш језик. 

Додатни извори: Документе који на популаран начин говоре о најчешћим заблудама којима се правдају они који заговарају тезу да је ћирилица препрека за напредак

О_чувању_српског_писма                       O_чувању_српског_језика_Чаркић 

 

Ћирилица и информационо окружење

 Ни Грка, који користе алфабет, нема више од народа који користе ћирилицу, па се Грци не одричу свог писма зарад напретка или зарад информатике. И када је реч о писму, постоји брига и држава и саме информатичке технике за писма различитих језика. Сетимо се Гугла, који сада подразумева да се на њему подаци могу претраживати и ћириличним писмом, а до пре деценију је то било готово незамисливо. Руси већ одавно имају ћириличне софтвере, а државна мобилна телефонија не подржава уопште латиницу. Недавно су и Бугари поднели захтев Савету Европе у ком објашњавају да је њихово писмо дискриминисано јер су ћирилични знаци скупљи у комуникацији мобилним телефоном, те траже да се цене изједначе. Савет Европе је потврдно образложење Бугара да се ради о дискриминацији писама.

Код нас је размишљање у том смеру почело тек почетком овог миленијума. Одржано је неколико научних и стручних скупова са темом ћирилице у информационом окружењу: Српски језик и писмо у 21. векуЋирилица и савремене ИКТ, Интернет и ћирилица, Срби губе своје писмо.

Данас се већ могу наћи и украсни ћирилични фонтови. Популарисању ћириличних фонтова својевремено су допринели конкурси Карић-фондације. На Гуглу се може претраживати и ћирилично, штавише, Гугл на српском аутоматски нуди ћирилицу.

 

Дигитализација језика = будућност језика

 Утицај технологије важан је и за лингвистику тј. за еколошку лингвистику. Ширење језика је одувек било потпомогнуто  цивилизацијским  тековинама, поготово ако се у дефинисању цивилизације приклонимо једноставној дефиницији да је то скуп акумулисаних  иновација. Интернет је, у првом моменту, допринео  томе да мислимо како ће енглески језик коначно постати језик глобалне комуникације. Данас, међутим, има више веб-сајтова на језицима који нису енглески, каже статистика.  „Смрт даљине“ коју је, метафорично речено, донео интернет  није значила и убрзано нестајања језика, како је изгледало у почетку. Интернет, заправо, пружа нову шансу угроженим језицима уколико је препознају, и, наравно, уколико говорници тог језика желе да у тој светској глобалној мрежи виде и препознају своју шансу, и пруже и обогате свет својим језиком и писмом; уколико не желе да се безимени стопе.

У целој причи са информационим технологијама највише наде улива начин на који оне каналишу знање. Локализација, као прилагођавање неког производа циљном језику и култури, све је значајнија, тако да се може сматрати читавом једном граном индустрије. Она је и профитабилна што је свакако добар разлог да „глобалне силеџије“ не заустављају процес јер ће угрозити интересе неког корпорацијског профита, а то се не дира. Има и своје удружење ЛИСА (Localization Industry Standards Association), што значи да се плански и организовано спроводи. Насупрот глобализацији, схваћеног као прилагођавање тржишних стратегија захтевима неког региона, и интернационализацији, схваћеној као дизајнирање неког производа с циљем да се он што ефикасније прилагоди локалним захтевима, локализација се прилагођава и култури. Клатно се тако вратило, бар на трен, са глобалног на локално. Док још траје, језици имају шансу да преживе, чак и да се ревитализују у условима савременог информационог друштва. Тзв. мали језици имају шансу да изађу из области фолклора и уметности и покажу своју виталност у новим условима.

По еколингвистима, има неколико фактора који доприносе ревитализацији угрожених језика. Један од њих је успех и признање у ширим размерама, ван своје државе матице, говорника тог језика, који га се не стиде, него се њиме поносе. То ћемо лако разумети када се присетимо успеха наших спортиста, поготово оних који својим целокупним понашањем сведоче културу из које долазе. То исто се може рећи за успехе појединаца или група на плану информационе технологије. Да ли ће то бити један од првих ћириличних портала као што је Растко, или успех наставничког или ученичког тима у примени ИКТ у образовању; или тима ентузијаста који ће међу првима у Европи правити тродимензионалне Гуглове мапе, свеједно је. Сваки од тих успеха, уколико истовремено сведочи своју културу, језик и писмо на првом месту, успех је и саме те културе и језика у њој. Као још један фактор ревитализације еколингвисти помињу дигитализацију речника: програми за проверу правописа, дигитални корпуси стручних знања различитих области, образовни дигитални материјали и они за самостално учење…

Због тога је спрега лингвистике и информационих технологија врло важна за очување и локалне, а самим тим и светске културне баштине. Уређен језик, наиме, има три вида:

  1. писани
  2. говорни
  3. дигитални

Писани вид је стандардизован и нормиран, а процес стандардизације не прати у стопу све промене у језику, мада непрестано траје. Стандардизацијом писаног вида језика контролишемо и каналишемо промене у језику, па и оне нежељене. Говорни вид језика је слободнији, раслојен, не подлеже толико нормама. Дигитални вид, пак, обухвата и писани и говорни вид језика. Што пре један народ, или стручњаци тог народа схвате да је у дигитализацији језика будућност тог језика, то ће тај језик бити виталнији. Подразумева се да су приоритети у дигитализацији језика његови речници, дигиталне библиотеке, архиве итд.

Ако судимо по свести о потреби дигитализације језика и активностима врховних институција, српски језик није виталан у том смислу, али није потпуно ни изгубљен на том плану. Државни или институционализовани план тек се помаља, али зато увек има појединаца и група који раде на дигитализацији језика. Осим оних безимених ентузијаста који локализују рачунарске програме на српски језик, вредан је помена рад Милорада Симића из Института за српски језик. Он је сам, без институционализоване подршке, започео велике пројекте електронских речника српског језика (Вуков Ријечник, Рјечник из књижевних старина српских, Латинско-српски речник), Географску енциклопедија насеља Србије, правописног речника српског језика и завршио програм за коректуру и исправљање грешака у српском језику РАС, који не одговара променама у рачунарском свету, те је вечито у развоју, али је подухват, свеједно, вредан дивљења. 

Мајкрософт у Србији и Учитељски факултет у Београду започели су дугорочан пројекат  дигитализације и популаризације српске књижевности АСК, која садржи истовремено записе на српском језику ћирилицом и енглеском језику. Народна библиотека Србије споро, али сигурно дигитализује своје највредније примерке.  

Кад помислим да мој језик више не живи, прође ме језа дубља од оне коју ми у кости тера помисао на моју сопствену смрт, јер су у смрти мог језика окупљене и смрти свих мојих – рекао је шведски писац Џејмс Коломан. Из његових речи јасно је да је дигитализација један од начина да нас наш језик надживи и да не осетимо такву егзистенцијалну језу.

ДИСКУСИЈА: Којим писмом пишемо и на ком језику

Српски језик је по нечему јединствен на свету. Нажалост, ни по лепоти, ни по развијености, ни по броју речи, него по томе што једини упоредо и дуго користи два писма као своја, и то много мање оно које свет сматра да је његово- ћирилицу, а много више туђе – хрватску латиницу. Било је у историји случајева да један народ договором напусти коришћење једног писма и пређе на друго, или да због притисака не сме једно време да користи своје писмо, али дугогодишњег, упоредног коришћења два писма. Преседан да нећемо да користимо писмо свог језика, а нико нам не брани, чак нас светским стандардима везују за то писмо, човечанство није запамтило. Обично се у историји радило о обрнутом случају. Зато је питање за дискусију: Којим писмом пишеш на српском језику и чиме се при томе руководиш? Који су твоји разлози, а знаш ли званичне ставове? Преиспитајмо своје ставове и своју праксу сада када знамо шта све утиче на одумирање или смрт језика. Укључите се у дискусију о томе којим писмом пишемо.

СИМУЛАЦИЈЕ: групни задатак решавања могућих школских ситуација

Симулације

Комичне језичке ситуације

Каталог руских иницијала

Каталог иницијала Мирослављевог јеванђеља

Каталог вињета

Школска 2009/2010.

 Бачка Паланка, мај 2010.

 

Београд, април 2010.

 

Крушевац, април 2010.

 

Нови Сад, март 2010.

 

Ниш, октобар 2009.

 

Нови Сад, фебруар 2010.

 

Ивањица, јун 2008.

Критеријуми за одређивање матерњег језика

 Колико језика на свету има

Научници се не могу сложити око броја језика на свету. Бројка се креће од пет до десет хиљада језика. Иначе, неки други стручњаци лако се сложе о томе колико се грла оваца произведе у Аустралији; колико литара кише падне на било ком делу планете; колики је природни прираштај најудаљенијег племена у Африци; колико ретких врста птица живи у некој мочвари; колико се тона руде извади у било ком руднику на свету; колико сваки поједини град и сваки народ попије млека годишње… Око једне тако важне и животне појаве као што је број језика не могу се сложити. Чак ни приближно.

Шта може бити разлог толикој неусаглашености научника око броја језика? Који су уопште начини да се језици преброје?

Можда ће следећи подаци упутити на неке од могућих одговора.

Случај 1. На попису становништва 1962. године избројано је 1652 матерња језика, док су истовремени лингвисти тврдили да их има око 180. Од тога преко 200 становника сами и једини су се изјаснили за неки од дијалеката и поддијалеката, локалних говора. То је као кад би се неко од нас изјаснио да му је матерњи језик нишки, лалински, чак “језик старопаланачки” или “језик зечког шора” или, још једноставније, “нашки, наш језик”.

Случај 2. Енглеско говорно подручје заузима велики део света. Различити народи, са потпуно другачијим културама, на међусобно удањеним географским подручјима, говоре енглеским језиком, па ми говоримо о америчкој, аустралијској итд. варијанти енглеског језика. Међутим, нико те варијанте не зове другачије него енглески језик, иако међу тим варијантама има разлика. Ни Француским језиком се не прича само у Француској, као ни шпанским само у Шпанији, или португалским у Португалији, али се они свуда зову онако како се зову у овим европским земљама.  Чак и ако површно знамо историју колонија, није тешко претпоставити откуд су ови језици распрострањени на другим континентима, али да ли сми икад размишљали, шта је било са матерњим језицима народа и племена пре доласка ових народа? Убрајају ли се они данас у матерње језике? Јесу ли уопште сачувани? Знају ли потомци тих народа и племена језик својих предака? Убрајају ли их лингвисти у онај број од десет хиљада језика на свету, или не, па их зато, по некима, има само пет хиљада?

Случај 3. Српским језиком лингвисти су током 19. века звали српски језик штокавског наречја сва три изговора: екавског, ијекавског и икавског. Хрватским језиком је сматрано кајкавско наречје. Ускоро су Хрвати примили за свој књижевни језик ијекавско-штокавску варијанту српског језика као свој књижевни језик. Затим је направљен уступак тзв. заједничког језика у две варијанте, источној, тобоже српској, и западној, тобоже хрватској, иако је то и даље био један, српски језик. Већ на крају 20. века исти тај српски језик раслојава се, поред одраније започетог процеса присвајања српског језика као хрватског, још и у: бошњачки, црногорски. Не треба много памети ни образовања да се осети и чује да је све то, заправо, један језик, и да у њима нема више разлика него у амерчкој и британској варијанти енглеског. У случају непознавања енглеског језика у његовим варијантама, лако је приметити да су разлике између српског, оног што се у овом тренутку њиме сматра, и бошњачког, мање разлике, него између два дијалекта или локална говора српског језика: банатског и врањског, рецимо.

Заправо, многи језици се јављају под разним именима, као што има случајева да се различити језици зову исто. Даље, под језиком се не подразумева само званична, нормирана варијанта, тј. књижевни језик, него и сви варијетети једног језика (дијалекти, поддијалекти). Раслојавање језика тече на три плана:

  1. територијалном – дијалекти
  2. функционалном – функционални стилови (научни, административни, свакодневни итд)
  3. социјалном – социолекти (друштвени дијалекти)

од многих подела језика, класификација језика по функцији, за нашу тему посебно је важна. Можете је погледати на доњој мапи, или детаљно разгледати на адреси овде.

 ВЕЖБА: Мој матерњи језик је… зато што

Заборавимо историју и новије околности које су до наведених појава довеле. На  стикерима спонтано запишимо, не размишљајући много, назив свог матерњег језика. Своје записе разврстајмо у једну од колона са понуђеним разлозима, којима смо се руководили при изјашњавању о свом матерњем језику:

  1. Првог сам га научио.

  2. Најчешће га користим 

  3. Најбоље га знам

   4. Припадам народу који њиме говори.

  5. То је службени језик државе у којој живим

 

 ТУМАЧЕЊЕ ВЕЖБЕ   Научници би рекли…

Већина људи без размишљања и без тешкоћа одређује свој матерњи језик. О критеријумима по којима то чине не размишљају, него се опредељују по аутоматизму. Разлози по којима смо се опредељивали нису изречени језиком науке. Таман  да, поред наведених, постоје још неки разлози, лингвисти би сваки од њих сврстали у једну од три категорије:

1. генетски
изјашњавање по пореклу, идентитету, најчешће по националности
2. структурални изјашњавање по компетенцијама и по, строго узев, научним разлозима: по сличности више дијалеката, уважавајући дефинисани праг разлика који се мора прећи да би се један дијалекат могао одвојити као посебан језик; то прати и друштвени договор о одвајању засебног језика, који се сматра за свој матерњи
3. вредносни изјашњавање по функцији, ставовима, емотивним, моралним, прагматичним или другим субјективним разлозима као што су: најбоље га знам, више га користим, првог сам га научио, леп је, волим га, на њему размишљам, боље ће ми бити у животу ако знам тај језик, више људи око мене прича њиме, лакши ми је за учење, тако се овде прича…

 Европско наслеђе и америчка пракса

У светској историји најуочљивије су две праксе при изјашњавању за неки језик као матерњи. У европском наслеђу препознајемо генетски критеријум. У време формирања европских националних држава узиман је критеријум заједничког језика као знак припадања једној нацији, а вера и обичаји нису морали бити исти, по Хумболтовом моделу „једна држава, једна нација, један језик“. С обзиром да је овакав концепт настао у доба романтизма, неки га лингвисти зову роматичарским. По овом моделу најјача функција језика је групна (национална) идентификација и функција изражавања индивидуалности тј. мисли и емоција појединаца. Комуникативна функција је у другом плану. Сва каснија изјашњавања о матерњем језику везивала су се за националну припадност. Само у изузетним случајевима нација није везана за језик тј. припадање истој нацији није везано за исти језик који осећају као матерњи. Таквим примером сматрамо Швајцарску и њене кантоне.

У Америци је преовладала другачија пракса, најближа структуралном критеријуму: језик и националност у званичним изјашњавањима су ствар друштвене конвенције (Американац и амерички) без уважавања генетског критеријума: националне припадности и порекла. Овај модел полази од комуникативне функције језика – језик комуникације, а не идентификације. Амерички енглески је обавезан за све без обзира на велики проценат имигрантских група. Билингвизам се разматрао, али под изговором отежане комуникације, никада није озакоњен. Овакав модел би, супротно европској пракси, био рационалистички. Дубље посматрањем нравно, навело би нас на помисао да се не ради само о рационализму, него, може бити, о културној и лингвистичкој асимилацији.

Да ли је Вук Караџић читао Хердера – нови концепти о етницитету

 

У новије време, последњих пар деценија, посебно од времена европских интеграција, уместо термина нације користи се и теоријски оправдава термин етницитет. Насупрот нацији, где је језик објединитељ нације, теорија етницитета се упире да покаже и нађе примере како те подударности нације и језика не мора да буде, и није је увек било у историји, него је идеја о подударању нације и језика рођена у романтизму. У Европи главни „кривац“ за ову идеју је Хердер, који је у склопу свог филозофског система развио мисао да је природно право сваке нације на сопствени језик и тиме започео кингвистички национализам. Пошто је у питању немачко тло, не можемо а да не осетимо поруку да је све то довело до Хитлеровог нацизма у којем је, заиста, немачки језик величан на рачун свих других. Заговорници тог новог концепта по коме ће замена националног етничким или нације етницитетом променити националне симболе и митове, проналазе да је типичан хердеровски националиста Вук Караџић јер је прогласио сва три изговора (екавско, ијекавско и икавско) штокавског наречја српским језиком. Сиротог Вука тако једни нападају да је поклонио српски језик Хрватима тј, дао им легитимеитет великог и пространог књижевног језика, а ево, сад га сматрају да је одузео некаквим етницитетима (Хрватима?) и њихов језик тј. свео их на кајкавско наречје.  Притом, ако је хроми Србин већ по свом пореклу предодређен да понесе знамење националисте, шта је са питомом западним Словенима Шафариком и Добровским, који мање-више једнако тако посматрају ствар код јужнословенских језика. Јесу ли и они делали и размишљали под утицајем Хердера или се све заједно такви лингвистички, националистички, филозофски и други назори могу сматрати европским интелектуалним наслеђем.

 

Мапа дијалеката на простору бивше Југославије

Подударање језика и нације, тврде теоретичари националности / етницитета / идентитета родило је националистичке и нацистичке идеје, што нам је много зла донело (Р. Бугарски, Нова лица језика, стр. 60-61). Етницитет, за разлику од нације, не извире из биолошке, крвне везе, него узима културну основу, у којој је језик само један од показатеља, али не и обавезан. Европска стварност, међутим, много је другачија. Националне државе у којима се језик узима као главни показатељ националности, макар то било чедо романтичарских страсти, напросто је постало наслеђе Европе. То што Ирци данас не говоре ирским, доказ је политичких притисака и прогона њиховог језика у историји, а не тога да су Ирци етницитет, а не нација. Доказ су, уосталом, једног дугорочног лингвистичког фашизма енглеског језика, чије су последице такве да Ирци данас свој национални језик доживљавају као страни.

Било би утешно да нова терминологија и нови концепт о етницитету уместо нације има за циљ да преусмери националистичке страсти. Но, чини се да он даје теоретско покриће да поједине етничке групе и даље раслојавају и цепкају ионако мале језике: случај српског из ког су се одвојили етницитети Македонаца, Хрвата, Бошњака, Црногораца (ускоро је могуће и Војвођана) и сваки од њих не задржава име српског језика, мада је јасно да је то лингвистички гледано један језик, него га проглашавају новим језиком.  

Постанак и значење термина “матерњи”

У словенским, али и многим другим језицима реч матерњи у корену има мајку тј. матер. Зашто? Како да протумачимо обичај да у већини блиских култура презиме добијамо по оцу, а језик којим се најчешће генетски препознајемо по мајци?

Следећи линкове, можемо погледати шта се сматра матерњим језиком:

http://www.primano.ch/fileadmin/user_upload/PDF/Mutterspr.serb.pdf

http://sh.wikipedia.org/wiki/Maternji_jezik

Матерњи језик не мора бити онај који се учи први, нити се мора мерити компетенцијама тј. степеном познавања тог језика. Постоје људи који слабо знају неки језик, обично језик свог порекла, а изјашњавају се да им је тај језик матерњи. Зато неки матерњи језик зову и  језиком срца. Посебно је проблематично по објективним критеријумима утврђивати матерњи језик код билингвиста.

Билингвизам (двојезичност) је све присутнија појава у савременом свету, која намеће и ново питање: могу ли се имати два матерња језика. Ако не могу, по чему се одређује матерњи језик? Код билингвизма  морамо појаву посматрати у ширем контексту. Историја показује да се о билингвизму ради у два случаја:

  1. Двојезичност је последица припадања некој језичкој мањинској групи, која је, да би се уклопила у већинску , присиљена (споља – језичком и сваком другом политиком, или изнутра – мотивисаношћу да се уклопи ). Најчешћи примери ове појаве су националне мањине у некој националној држави, и имигрантске групе.
  2. Такозвани елитни билингвизам је везан за социјалне групе вишег ранга, било по пореклу, било по образовању, престижном занимању… Они свесно бирају познавање и владање двама језицима.

преузето из: Тове Скутнаб Кангас "Билингвизам"

Током историје ставови о билингвизму су били врло различити. На почетку наше ере забележен је врло позитиван однос према билингвизму. Римљани су, иако победничка нација, пожелели и настојали да уче грчки, свесни предности грчке културе и цивилизације. Цео средњи век је билингвалан на један посебан начин који зовемо диглосија. Диглосија се односи на два облика (народни и књижевни) или два стила (узвишени и свакодневни) истог језика. У оба случаја ради се о елитном билингвизму. Кроз 20. век ставови према билингвизму су били негативни све до самог краја века. У периодима и у државама са десно оријентисаном политиком инсистирало се на монолингвизму. Последња деценија и нови век донели су читав низ прописа где се неговање свог матерњег језика, поред званичног језика државе, спада у људска права, те, у складу с тим, ставови према билингвизму постају афирмативни и пожељни. Питање је, међутим, колико је то само декларативно, а шта је заиста у пракси. Да ли је билингвизам, у смислу доброг познавања, поистовећивања са два језика, уопште могућ? Да ли је у питању двојезичност или обострана полујезичност? Старија истраживања истицала су негативне стране билингвизма: слабије познавање оба језика, застој у менталним функцијама, несигурност, чак и подељеност. Новија истраживања тврде да билингвизам повећава степен толеранције, шири интелектуалне видике, подстиче когнитивни развој итд.

Вишејезичност се прокламује и заступа међународним документима. У складу с њима многе земље су и званично вишејезичне: Белгија, Швајцарска, бивша Југославија и бивши СССР. Друге су једнојезичне и званично: Француска, Пољска, Бугарска, Грчка. У пракси, пак, вишејезичне су често то само на папиру јер ничим не подржавају вишејезичност, а једнојезичне, опет, стварносно су често вишејезичне.

Добро познавање матерњег језика, у формалном образовању утиче на то да се лакше уче и други језици, и не само они, него и друге области људског знања. Матерњи језик чини основу нашег мишљења, тј. он није само инструмент комуникације, него и сазнања. Отуда су неки антрополошки оријентисани лингвисти полазили од претпоставке да матерњи језик одређује и поглед на свет. Чије мисли мислимо када говоримо на неком језику јесте питање које наново завређује пажњу.  Отуда и почасно место проучавању матерњег језика у образовним системима Европе.

 
ДИСКУСИЈА: Место матерњег језика у образовним системима европских земаља

У прилогу који садржи податке о заступљености броја часова матерњег језика у образовним системима земаља европске уније то је лако утврдити. Проучимо га и прокоментаришимо у односу на наш образовни систем: каква је ситуација код нас са матерњим језиком, а каква са проучавањем страних језика? Како тумачите такву смерницу реформе код нас? Да ли је она „европска“? У ком периоду је најбитније посветити пажњу матерњем језику? Знате ли колико и како се учитељи образују за познавање матерњег језика (учитељски факултети), а колико на наставним факултетима других предмета? Како тумачите појаву да се енглески учи чак и у вртићима и да родитељи радо шаљу своју децу у приватне школе енглеског и других језика, без обзира на то што, као нигде у Европи, учимо страни језик већ од 1. разреда страни језик?

Како добро познавање матерњег језика утиче на трансфер знања и боље владање градивом других предмета? Шта сте у вези са тим приметили у својој наставној пракси? Шта предузимате када приметите негативне последице? 

Занимљиво је погледати осврт на једно истраживање међу нашим основцима откако од 1. разреда уче страни језик:

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/187713/Osnovci-mesaju-srpski-i-engleski ,

као и истраживање о изражавању младих: http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=96607

 
ЈЕЗИЧКА ИГРА: Саборник речи матерњи на што више језика

Сами или са својим ученицима можемо направити мало истраживање и стваралачку језичку игру у којој ће сазнати како се реч матерњи каже на различитим језицима света, како се пише и изговара; записати је украсним словима, формирати изложбу поводом једног од празника посвећених језику. Записи о занимљивостима везаним за тај матерњи језик учиниће истраживање још занимљивијим.

Готово да нам свима звучи излизано и као фраза максима да си богат онолико колико језика знаш. Но, није фраза, али је велика ствар да познајући друге језике, не заборављате свој. на овом месту (догађају) мало ћемо се поиграти игре КАКО СЕ КАЖЕ. Дакле, наведите како се пише и чита израз „матерњи језик“ на страним језицима које познајете и користите, или, једноставно, можете лако доћи до информације без обзира познајете ли тај језик. Занимљиво би било и допунити своје наводе подацима о корену речи тј. видети у којим језицима је матерњи језик настао од речи „матер, мајка“, а у којим од неке друге. Потрудите се у овој малој, необавезној игри. Наравно, нема никакве сметње да овим подацима додате и друге занимљивости које откријете у вези са темом других матерњих језика. У језичку игру можете укључити и своје ученике. Штавише, можете их анимирати да резултате свог истраживања напишу репрезентативно, направите изложбу тих радова, фотографишите и приложите овде. Или, кад направимо пристојну збирку таквих израза, овај догађај може вам послужити као база знања па даље са ученицима можете да ширите идеју и реализујете је на свој начин. Не заборавите да матерњи језик напишете и српским језиком и српским писмом – ћирилицом.

Гуглов преводилац: http://translate.google.rs/?hl=sr&tab=wT#sr|la|

 
 

 

Лингвистички контакти и лингвистички конфликти

Највећи “зелени” лингвиста света Дејвид Кристал упозорава да није само нестанак говорника разлог за забринутост, да још више, мада дугорочније, претња постоји и у замени једног језика другим. Један од узрока замене може бити и тако популаран  билингвизам. Знак за узбуну могу бити и наоко безазлене језичке појаве. Примећујући да “између ушушканог безбедног света академске примењене лингвистике и стварности још увек зјапи огроман јаз” Кристал истиче да је тренутак да се алармира ситуација чак и кад приметимо необично велик број позајмљеница, а камоли кад приметимо замену читавих језичких структура новим, по моделу другог језика. У условима глобализације свест о угрожености језика је знатно смањена. Наведене појаве пре ће се сматрати пожељним, природним додиром култура тј. културних контаката. Постоји, међутим, много више показатеља да се културни контакти у савременом свету претварају у културне конфликте, тј. да се једна, доминантна култура развија на рачун друге, а не заједно, или допуњујући је. Границе између нормалних промена који сваки језик трпи, најчешће баш као природну последицу културних контаката, и слабљења једног језика говорници тог језика најчешће не примећују на време. По логици, у додиру два језика, већи ће утицај вршити онај који је надмоћнији по неком од раније наведених критеријума о тзв. малим и великим језицима. Но, контакт се лако може претворити у сукоб (конфликт) и уместо благотворног утицаја једног језика на други, дешава се насиље једног над другим. Тај утицај може бити планиран,  (зло)намеран, насилан, дугорочан, како се често дешавало у прошлости (пример замене једног језика другим у историји можемо прочитати овде); може бити прикривен и манипулативан, што је особина каснијих времена; а може бити резултат немара, чак и жеље говорника језика примаоца утицаја да се затре.  

Кристалова књига Смрт језика (Београд, 2003) доступна је нашој јавности. Вредне помена су и књиге: Гласови који нестају Данијела Нетла, Зауставите смрт језика Сјузан Ромејн. 

Кристал разазнаје три фазе у одумирању тј. угрожености једног језика, којима су врло често узрок управо културни контакти, који се претварају у културне конфликте.

  1. Културна хомогенизација у којој језик доминатне културе продире свуда, потпомогнут свакодневним и немилосрдним притиском с медија. Тај притисак може бити „одозго“ у виду иницијатива, препорука чак и закона; а може бити „одоздо“ у виду модних трендова вршњака који намећу нови стил живота и говора, као пратеће појаве новом начину живота. Тенденције хомогенизације не морају бити планске и најчешће су неартикулисане.
  2. Период све учесталијег билингвизма: још увек се прича и влада својим језиком, али се он битно мења, или се у свој језик умећу структуре и читави дискурси језика доминантне културе.
  3. Младе генерације све боље влада језиком доминантне културе, поистовећује се с њим, а за сопствени језик и културу их везује осећање стида. То је потпомогнуто и ставом говорника тзв. светских језика, којима је монолингвизам пожељно и нормално стање, па непрестано упућују поруке да ће неприхватањем језика остати ускраћени за предности те/тих култура којима млади теже. 

Драматичан ход од угроженог до језика у одумирању / повлачењу / нестајању не траје дуго, али га примећујемо касно, као што је, рецимо, тешко уочљива учесталост  преласка с једног кода на други: угрожени језик присваја неке одлике контактног језика. Различити аспекти језика мењају се различитом брзином. На удару се могу наћи не само све чешће позајмљенице, него и граматичке и правописне одлике. Речник младих постаје све оскуднији, стручна терминологија врви од речи из доминантног језика, читаве области људског рада (банкарство, туризам, технологија) почивају на доминантном језику и тако матерњи језик губи многе области, које је раније имао, обично оне које сматрамо просперитетним,. Матерњи језик је присутан само у неким областима, декоративно, обично у уметностима – фолклоризација језика, а остале функције губи.

Додатни извор – и смешно и жалосно: Престижан посао тражи престижан језик

 

Спонтани живот и смрт дијалеката и локалних говора

У тужној причи о одумирању језика говорници неког језика најмање су свесни чињенице да је и одрицање и нестајање дијалеката и локалних говора, такође води слабљењу једног језика. Први велики удар на спонтан живот дијалеката имали су и имају електронски медији. Полазећи од тога да се путем медија прича стандардном нормом, ма колико електронски медији имали свој специфичан језик, несвесно утичу на све слојеве, не само на образоване људе, да се разлике између нормираног језика и локалних говора постепено укидају. Локално постаје нешто чега се сами говорници стиде, клоне га се и труде се да у свакој прилици и на сваком месту говоре стандардним језиком. Однос дијалеката и језичког стандарда  на микроплану једне језичке заједнице исти је као однос једног „малог“ језика и контактног „великог“ језика на глобалном плану. То се односи и на оне језике који су за основу свог стандардизованог језика узели један дијалекат и за оне који су стандард градили неки наддијалекат који има особености више дијалеката. Осим електронских медија на нестајање дијалеката утиче и степен образованих људи, или бар оних образованих људи који нису васпитани да све језичке појаве, па и дијалекте виде као богатство, а не назадовање или примитивизам језика. Лек или превентиву за појаву нестајања дијалеката потребно је тражити тамо где су јој и узроци: у образовању. Школа би могла и требала да буде та која ће пружити знања о језичким нормама, али и та која ће неговати љубав и поштовање према дијалектима. Медији такође.

Језички контакт се не мора нужно претворити у језички конфликт, од чега зависи виталност једног језика. Некада културни контакти доведу до језичких савеза и контактних језика (пиџин-језици и језици креолског типа). Од виталности зависи степен угрожености или потенцијалне угрожености неког језика.  

ВЕЖБА: Одређивање виталности / угрожености свог матерњег језика

Еколингвисти имају више класификација језика по виталности и по степену угрожености. Једна од њих разликује следеће категорија језика:

  • витални језици: говори велик број људи у заједници, која је уз то просперитетна
  • витални, али „мали“ језици: има мали број говорника (1000-10000 говорника), али се ради о изолованим заједницама, чија је спремност да очувају свој језик равна спремности на изолованост; имају изузетно позитиван однос према свом језику и високо развијену свест о језику као обележју идентитета
  • угрожени језици: говори их довољан број људи, али је то, глобално гледано, друштвено и економски маргинализована заједница; опстанак је могућ само у повољним условима и ако их заједница адекватно негује и не жели побећи од свог идентитета
  • готово изумрли језици: говори их известан број старијих људи, а млађи одбијају;
  • изумрли језици: нема више живих говорника, па ни могућности оживљавања

 Могућности ревитализације угрожених језика

 Свест о евентуалној угрожености језика, по правилу, биће развијена код оних говорника, појединачних или читаве заједнице, уколико језик доживљавају као властиту идентификацију. Такви говорници ће доминантни језик схватати као средство комуникације, а свој и као средство комуникације и као средство идентификације. Они неће имати проблема са прелажењем границе из културног контакта у културни конфликт јер се са културом другог језика не идентификују, него се њоме само служе.   

 Ревитализација угроженог језика могућа је само кад његови говорници имају изузетно позитиван однос према свом језику: воле га, воле да се служе њиме, ангажују све његове стваралачке моћи у свом говору, поносе се њиме… И обрнуто: уколико се стиде свог језика и културе, труде се да у свакој прилици унесу речи из доминантног језика, сматрају свој језик неплодотворним и недовољним, кочницом развоја… тада ће процес одумирања бити много краћи, а ревитализација готово немогућа.  

 ВЕЖБА: анкета Мој језик је мали / велики зато што…  

О језицима условно говоримо као о великим или малим, ма колико да знамо да се језик не мери неким прописаним и јединственим мерилима. Имамо сопствене представе о томе који су једни, који други и критеријуме по којима то утврђујемо.

Покушаћемо да утврдимо какав је, и по којим критеријумима, наш матерњи језик: мали или велики. У сваком реду уз наведене показатеље одаберите једну тврдњу: или је мали или је велики по наведеном показатељу, тако да када завршите вежбу имате 7 одабраних тврдњи.  

Сабирање и анализа одговора

Пошто означимо сваки од критеријума, сабраћемо све бодове и анализирати резултате. За које процене међу критеријумима језика по величини можемо рећи да су наше субјективне процене и вредносни судови, а који су објективно проверљиви? За који од критеријума се људи најчешће опредељују кад о неком језику говоре као о малом или великом?  

О туристичким кретањима данас се говори као о специфичним, најмасовнијим привременим миграцијама савременог човека. Било где да се у Европи нађемо, сачекаће нас туристички водичи и монографије на шест тзв. светских језика. Који су то језици, и по којим критеријумима су одабрани? Упоредићемо по колико смо ми критеријума одредили свој језик као велики, те ћемо и на тај начин закључити који су критеријуми данас преовладавајући при одређивању величине једног језика. Библија, најчитанија књига свих времена, писана је на једном дијалекту јеврејског језика, а најчувенији су и најчешће коришћени преводи са старогрчког. Током средњег века превођена је на латински и старословенски, због чега су ти језици сматрани богослужбеним, и имали су велики углед међу језицима, и кад народи који су се њима служили, нису имали велику економску, војну и другу моћ. Времена се мењају и критеријуми због чега се нешто сматра малим или великим.  

Песник Б. Х. Одн је говорио да се поезија никада неће моћи писати на интернационалном језику. По поезији је процењивао величину неког језика. Дијалекат на коме је написана Библија, иако мртав јер се њим више не говори, за њега је један од највећих светских језика, јер нас је одвео до Бога, неба. За Одна је и песник свештеник, чија је црква језик. Ми, наравно, нисмо сви песничког сензибилитета, али при опредељивању по различитим критеријумима за то да ли је наш матерњи језик мали или велики, и сами смо могли закључити да према неким критеријумима имамо врло „песнички“ однос тј. субјективан и ирационалан, тешко проверљив објективним показатељима.

Дискусија: Поразговарајмо о томе чиме смо се руководили при одређивању величине и значаја нашег матерњег језика, као и о нашим ставовима према тзв. Светским језицима, које прво рачунамо у велике. 

Доминација енглеског језика   

Има аутора који сматрају да лингвистички контакти ни не постоје, да се сви претварају у лингвистичке конфликте, да, рецимо, сваки уплив страних речи штети језику. Такве обично зовемо језички чистунци (пуристи). Сложићемо се сви да такво мишљење мора да заступају хрватски лингвисти јер се код њих све речи преводе или смишљају домаће, најчешће калковањем.

Доминација енглеског језика ствара проблем многим језицима, више малим, али и великим. Рецимо, велики је уплив енглеског језика на француски језик. Ствара се нова варијанта енглеско-француског који зову франгле. Француска влада још од осамдесетих година прошлог века доноси читав низ подзаконских аката и одлука којима регулише или спречава коришћење страних речи у јавном говору и писању. Слично хибридном језику франгле, постоји и израз коглиш за корејски језик, презасићен англицизмима; абонос за енглески језик америчких црнаца; а за српски језик са непотребним англицизмима англосрпски (Твртко Прћић).  

Твртко Прћић, и сам англициста, посматра српски језик у ширем контексту и примећује управо оно на шта Кристал упућује – замену једне културе другом, при чему су промене у језику само неке од последица. Он енглески сматра својеврсним одомаћеним страним језиком, а садашњи тренутак језичке праксе зове англосрпским, дијагностицирајући на тај начин, по Кристалу, другу фазу одумирања српског језика, рекло би се, без могућности ревитализације. И Бугарски каже да је енглески језик није само средство интернационалне комуникације, него и симбол модерног начина живота , са којим се идентификују млади (Језик и култура, Београд, 2005, стр. 125), али он не признаје да је српски језик угрожен. Он уочава да  енглески језик у свету има три улоге: као изворни матерњи језик, као други језик, и као страни језик. Сам предлаже и четврту улогу – додатни (additional) језик, коју види у Европи и тзв. евроенглеском.

Додатни извор за оне који желе да сазнају шта је angloCOOLtura?   

Prćić_Globalna_anglocooltura 

Језичку судбину света многи виде у доминацији енглеског језика као језика глобалне комуникације. Има, међутим, аутора (Николас Остлер, Царства речи, Београд, 2008) који сматрају да досадашња историја језика показује да нема правила и да је пуно изненађења. Он та могућа изненађења не предвиђа, али их сматра извесним. Више се бави описом и закључцима како је тај језик стекао своје позиције, закључујући да је стицај срећних околности и вештина учинио да тај језик постане престижан: „Као прво, енглески је производ људске друштвене способности да створи заједнички језик међу неравноправним групама које живе на истој територији. Као друго, он је производ вештине коју је та јединствена острвска заједница стекла да користећи своју поморску моћ шири своје грађане и свој политички утицај било где у свету где би открила неку рањиву тачку. И, коначно, он представља творевину чињенице да је био најпогоднији језик за комуникацију када су Европа, Северна Америка и на крају читав свет открили како да остваре профит од фосилних горива, науке и масовног тржишта.“ (Остлер, стр. 623) Као најјачи разлог за измену постојеће језичке ситуације и експанзије енглеског језика Остлер види у томе што највећи део света за енглески језик везује „глобалне силеџије“ (Остлер, стр. 626), а отпор према њима може бити добар разлог за промену смера експанзије тог језика и крај британске умишљене моралне невиности коју је у једној самоироничној реченици резимирао публициста Џон Сили: „Изгледа да смо, по свему судећи, освојили и населили пола света у налету расејаности.“